Vertikalna sam
Ali radije bih da sam horizontalna.
Ja nisam drvo s korenom u zemlji
Što siše minerale i majčinsku ljubav
Kako bih svakog marta mogla svetlucati u lišću,
Niti sam lepojka iz baštenske leje
Što privlači svoj dio uzvika “Ah”, živopisno obojena,
Nesvesna da će uskoro morati izgubiti latice.
U poređenju sa mnom, drvo je besmrtno
A krunica cveta nije visoka, ali više zapanjuje.
I ja želim dugovečnost prvog i drskost druge.
Drveće i cveće rasipaju svoje prohladne mirise.
Hodam između njih, ali niko me ne primećuje.
Katkad mislim da mora biti da u snu
Na njih najviše ličim -
Sa mislima svojim izbledelim.
Za mene je mnogo prirodnije da budem ispružena.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
A biću od koristi kad konačno legnem:
Drveće će moći konačno da me dodirne, a cvijeće će imati vremena za mene.
Sylvia Plath, ''Vertikalna sam''
